Историја Kладова

Настанак имена и насеља

Према неким мишљењима, Кладово своје име дугује келтској реци за гробље кладифф, будуци да је буквално засејано последњим људским стаништима. По другима оно води порекло од реци клад – направа за утамницење људи , у широкој примени у овдашњем затвору, на ције трагове наилазимо у опису старе цркве Светог Георгија из 1735. године.
Верује се да име града потице из реци кладенац, јер Кладово обилује изворима или из реци клада, од посецених шума, при цему се приговара да су такве сеце каснијег датума у односу на прве писане помене имена града.

Кладово се убраја у старије градове у Подунављу, а настанак насеља се везује за војно цивилни логор који су подигли римљани на граници, познат под именом Занес. Када је логор разорен, Словени су на његовим темељима подигли своје насеље Нови Град. Изградњом турске тврдјаве Фетислам, Нови Град све више губи словенски карактер.

Под данашњим именом, Кладово се први пут помиње у једном аустријском војном документу у коме је забележен напад хајдука из Влашке на град 1596. године. Меду најстаријим и највреднијим писаним подацима је опис града који је у свом путопису забележио, приликом боравка у Кладову, турски географ и путописац Евлија Целебија.

Насеље са истим именом постоји северно од Москве, у близини Рјабинског језера и верује се да су га основали исељеници из српског Кладова у XВллл веку. Исто име носи предградје Берлина, за које се сматра да је било станиште лужицких Срба.

Кладово се налази у лепом и питомом крају уз Дунав, којим пружа изванредне могуцности за развој многих привредних и других делатности. Працовек из Лепенског вира на обалама Дунава још је пре више хиљада година осетио предности живота поред реке и ту оформио своје прво насеље. Нормално, бавио се превасходно риболовом, ловом, а потом земљорадњом и стоцарством.

Дунав је вековима водио борбу да сидје у Црно море и успео је да је добије, пробијајуци најлепшу клисуру у Европи. Мали и Велики казан су дело природе пред којим застаје дах, који су лепи и у зимској белини, прелепи у пролецном зеленилу, а најлепши када природа својом вештином обоји обале велике реке у хиљаду боја јесени. Разиграност боја осликава се на мирној површини, док аласи цамцима парају мир јесењих вода. Све ово је велики сликар природа понудио као готову туристицку атракцију свим гостима, да овековеце дар природе у својој души.

Развој Кладова од почетка XV века до данашњих дана

Данашње Кладово подигнуто је на месту где је некада било праисторијско насеље, а затим и антички град Занес. На место античког Занеса заснован је почетком средњег века Нови град, који су порушили Мађари 1502. године.

Међутим, Нови град се поново подиже 1524. године. После разарања данашњег Турн – Северина, по заповести султана Сулејмана Величанственог, командант турске војске Бали – бег, у циљу даљег ратовања са Угарском, подиже знатно јаче утврђење и даје му ново име у славу своје вере: Фетхи Ислам (Фетислам). Нова тврђава Фетислам сагрђена је на ранијим темељима, под којима је некада био и антички град Занес.

Ево и најстаријег описа града Фетислама и Кладова, који нам даје велики турски путописац Евлија Челеби, који је обишао овај град 1666. године:

«Подигао га је Гази Бали – бег (познати акинџијски командант Бали – бег Малкочевић), један од команданата Мехмета ИИ Освајача (1451 – 1481.). То је угледан кадилук са рангом кадилука од сто педесет акчи на територији видинског санџака у будимском ејалету. У нахији овог кадилука има сто седамдесет села. Ту се налази представник спахија Порте, сердар јаничара, градски диздар са три стотине чланова градске посаде, тржни надзорник, баждар, повереник за рибарство и повереник за харач.

Тврђава се налази на једном узвишењу на обали Дунава. Грађена је у облику четвороугаоника и снабдевена је са дванаест јаких и високих кула, које су грађене од тврдог материјала, а покривене су даском. Тврђава има двоструке зидове, опкоп и једну демир капију која је окренута према југоистоку. У кули, изнад капије, налази се Сулејман – ханова џамија са минаретом зиданим од цигле и кућа диздара. Опсег тврђаве износи хиљаду и стотину корака. То је малена и јака камена тврђава грађена исто тако тврдо као да је градио Шедад. У Долма – паланци, која се налази на Дунаву, куће су трошне и у њима не станује нико. Са дунавске стране налази се троструки градски бедем. Ту стоје топови којима нема ревних. Муниција и оружје су такође савршени. Пред градском капијом налази се мусала и мејташ.

На југоисточној страни града налази се спољна варош у којој постоје само четри муслиманске богомоље и четри стотине пространих кућа, приземних и на спрат; грађене су од тврдог материјала. Неке су покривене даском, а већина црвеном ћерамидом. Окружен су виноградима и баштама. Најбоље су куће Мустафа – аге Чалука и Осман – паше Чалука, са великим порта капијама.

У чаршији има један леп и пријатан хаман са добрим зраком и један хан у коме бораве богати трговци; затим постоје две медресе учених људи, две дервишке текије и пет основних школа. На обали Дунава налази се педесетак дућана у којима се израђује и продаје муниција, затим педесет рибарница, јер су сви становници богати трговци рибом. Велики су љубитељи странаца и пријатељи сиротиње; то су дарежљиви људи, угодници божји.

Будући да је клима врло пријатна и умерена, младићи и девојке су врло наклоњени љубави; то је последица утицаја воде Дунава.

Све становништво говори бошњачки и турски, а знају и влашки. Сви носе гримизне калпаке и крајишку одећу. У лицу су румени и воле да уживају и да се проводе у породичном кругу... То су међутим доста сирови људи; просвећених људи нема; само младићи лепо свирају уз гусле, тамбуре и фруле по чаршији и тргу. Изван града налазе се безброј винограда и башта. У овој вароши уживао сам три дана и три ноћи и ишао у лов са Осман – пашом Чулаком. Одатле сам се укрцао у једну лађу и са својим коњима прешао реку Дунав и дошао у Влашку.»

Иако добро утврђен, Фетислам пада 1591. године под налетом 2.000 хајдука које је на њега послао влашки војвода Михајло. Пошто је град разорен и опљачкан, освајачи се повукоше, али и варош опусте и остаде разорена, јер су се повукли и хришћани становници Фетислама, плашећи се турске најезде, до које је и дошло. Међутим, влашки војвода Михајло 1593. године и по други пут напада Фетислам. Но, тврђаву не заузме, јер су се Турци грчевито држали, али зато је варош до темеља разорена. Нова варош која ће се затим подићи, неће више бити са леве стране тврђаве, већ са десне стране.

Нови Град, помиње се под данашњим именом Кладово, за време аустријско – турског рата 1688 – 1690. године. Ово име јавља се на аустријској војној карти из 1718. године и одржаће се до данас.

У Кладову се у септембру 1689. године појављује србин из Ердеља Ђорђе Бранковић, који се издавао за потомка последњег српског деспота Ђорђа Бранковића. Он је већ пре преласка у Кладово понудио своју услугу Аустријанцима, да дигне Србе из Угарске против Турака, што су Аустријанци и прихватили те су му дали и грофовску титулу, јер им је то ишло у рачун.
Аустријски цар Леополд И признао му је грофовску титулу и порекло од старе династије, јер је поверовао да ће Бранковић успети да дигне народ у Србији против Турака.

Бранковић се у мају 1689. године појавио са 800 наоружаних људи код Оршаве, на Дунаву. Српском народу упутио је један проглас којим га је позвао да се дигне на устанак. Уместо да послужи као оруђе аустријских интереса, Бранковић је желео да искористи за себе аустријске успехе на Балкану.

У исто време, у Тимочкој Крајини, односно из Видина, дејствовао је познати аустријски одметник Имре Текели, који се спремао да заузме Кладово. То је побудило Бранковића да га предухитри и упути Србима нов проглас, обећавши васкрс нове српске државе која ће се протезати преко целог Балкана, укључујући и делове који су преко Саве и Дунава, под Аустријом. Како је Текелија кренуо из Видина и све више се приближавао Кладову, то Бранковић, немајући другог излаза, побеже натраг у Влашку, односно Оршаву, а у Кладово стиже принц маркгроф Лудвиг Баденски, да би одбранио Кладово. Пошто је отклонио опасност од Текелије, главнокомандујући аустријском војском, принц Баденски, сазнавши праву истину, користи се лукавством и позва к себи у Кладово лажног Бранковића. Када се овај појавио пред њим, Баденски га ухапси, саслуша, а затим под страћом упути у Херманштат, а цару написа (7.новембра 1689. године) следеће писмо:

«.......Ђорђа Бранковића, једва сам једном к себи домамио, и пошто сам нашао да не само злоупотребљава диплому Вашега Величанства, него се помоћу ње издаје за апсолутног деспота Србије, Илирије, Мезије, Босне, Срема и многих других провинција, и на ту цељ, као правни наследник, претендује без икаквог околишења реституцију ових земаља, и пошто је како од грчког патријарха и свештеника, који имају и сувише много уплива у проста света, тако и од неколико хиљада људи већ признат, и тако већ има велику партију уза се, што би кад би се даље мирно огледало могло имати великих последица, - то сам био принуђен ухватити овог Бранковића и послати га одавде преко Оршаве и даље у Херманштат у затвор; диплому пак коју је од В.В. добио, задржао сам у канцеларији на чување.»

Бранковић је после суђења, из Херманштата послат у Хеб у заточење, где је после 22 године и умро, а Турци већ 1690. године постају опет господари Кладова. 

Но неће проћи ни две деценије, а Кладово ће доћи поново у аустријске руке са осталом Србијом, после велике победе Евгенија Савојског над Турцима 1717. године. Али тада Кладово неће потпасти под администрацију у Београду, већ под администрацију у Темишвару. Отуда и чињеница да се мало знало о њему из периода ове нове аустријске владавине која је трајала до 1739. године, када и Србија и Кладово опет долазе у руке Турака. Према једном документу ит 1718. године, Кладово има 123 куће.

Како је у ратном периоду од 1737 – 1739. године цео Кључ био опустошен и спао свега на једну трећину свог ранијег становништва, то су почели да ове крајеве нагло насељавају становници из јужних делова Србије, па и из Херцеговине и Црне Горе. Тада се приличан бро населио у Кладову и околини. Приликом повлачења аустријске војске из Крајине, код Кладова је 1738. године био подигнут понтонски мост на Дунаву.

После освајања Кладова, Туци су већ 1739. године, врше темељну реконструкцију кладовског града Фетислама. О томе сведочи натпис на једној плочи од цариградског мермера на кладовском граду, који у преводу гласи:

« Пун правде и добродетељи као море воде, његово величанство Махмуд – Хан, мајдан великодушја и милости, победоносни и добромисаони султан, чије славно име и победе испунише свих девет сводова небесних; свевишњи је учинио барјак овога султана победоносним и принудио непријатеља вере (ђауре) да у њега милости просе; помоћу свевишњега Творца он је победио више градова, а између осталих и овај рају подобан град, који беше руком поганика много оштећен, но он и њега украси и у њему многе красне зграде подиже, а међу њима и овај дивни амам, који је углед архитектонских дела испод небескога свода. И њега направи рука најспособнијега и најсавршенијег архитекта. Његова форма тако лепа и одлична да гледаоца доводи у чудо. Нека велики и свемоћни Бог овога цара, који целим светом управља, одржи на царском престолу у срећи и благостању.»

«Ово састави слабомоћни роб Таксин, у спомен овог новог Махмудовог Амама 1156 – 1739.»
«Изрезао сиромашни роб, Мехмед Рефија Чатибовић (Ћатиб – Заде).»
«Нека га Бог удостоји своје милости.»

Из овога се види да је град Фетислам оправљен године 1739., пошто су га Аустријанци предали.
Кладово је 1784. године имало 140 турских кућа и 50 хришћанских, 6 ханова и 5 кафана. Становници су му били Турци, Срби и Власи. Из путописа аустријског официра Покомија видимо, даље, да је горњи део вароши ограђен новим бедемом са палисадима, високим три хвата. На бедемима се налазило пет капија за улазак у варош, изнад којих су подигнути чардаци од дрвета. Ове капије су се затварале тешким окованим вратима по заласку сунца а отварала по изласку сунца. У Кладову има и једна сахат кула, једна зидана џамија и један утврђени град са четри округле куле. Посадом градском, која има 3.000 Турака, командују паша и два бега.

Кладово и околину пустоши куга, која се појављује и бесни од 1784. до 1797. године, а у околини и до јесени 1798. године.

У току борби Пазван – оглоуа са султановом војском, Кладово је спаљено у два маха и то септембра 1800. и почетком марта 1801. године, када је пало у руке султанових трупа, које потпомаже и војска влашког кнеза. Том приликом извршен је покољ над турским и српским становништвом, које је било верно Пазван – оглу.

Када је српски устанак 1807. године захватио Тимочку крајину и војвода Миленко Стојковић из Пореча заузео Кључ, Кладово је још дуго остало у турским рукама, јер директан напад на Кладово није извршен.

Годину дана касније, све до 1810. године, било је неколико покушаја заузимања Кладова, али су се сви завршили без успеха, па и са тешким губицима руске и српске војске. Тек 2.септембра 1810. године, после пада Неготина, а затим и Брзе Паланке, Кладово Турци предају руској и српској војсци без борбе. Тада је 500 Турака положило оружје и тако је град са 21 топом дошао у српске руке. Петар Добрњац, командант српске војске при ослобођењу града постаје први српски командант Кладова.

Али долази несрећна 1813. година, када Кладово без борбе заузимају Турци. Предао га је Живко Костантиновић, који је заменио Петра Добрњца на положају команданта града.

Турци, пошто су измасакрирали становништво, приступају обнови града и ево записа о томе, који је постављена на прву варош – капију, кроз коју се из вароши Кладова улазило у град:

«Чувар вере и државе, шах, поправи порушен фетисламски град. Овај узвишени шах, победилац свега света, шах султан Мехмед, Александру је Великом раван.»
«Овај срећни запис написан је у његово срећно царевање, јер је овим градом дата чврстоћа целом румелијском царству, и тиме је израћена жеља свих правоверних, и на прагу његовог престола не оста ни моја жеља неиспуњена.»
«Под сенком овог цара, град овај би укрепљен, и зидине фетисламске довршише се и начинише за овог цара. Изедин 1235 – 1818.»

На ороспи капији, оној с југа стоји овај запис:

«Султан Махмуд, чувар вере и победилац, начини ово; султан Махмуд обезбеди ово од непријатеља; султан Махмуд начини ово лепо утврђење; султан Махмуд утврди град Фетислам.
Сву је државу он опасао зидом правде, и када је град Фетислам од свих био најпорушенији, он је утврдио његове зидове онако као што је његова вера тврда.
Овај запис начини Изедин 1235 – 1818.»

Ево и записа са дунавске капије:

«Нека је прво старање: да се султан, који се узвиси над Александром и Даријем, одржи докле траје топ и пушка, и док свод небески постоји, и да остану зидови и бедеми града Фетислама, који поправи султан Махмуд.
Његово Величанство султан Махмуд унапредио је своју државу, град овај подигао, и са свију страна повукао пречагу непријатељима. Градске су ове топарнице постале преграда душманима, и нека царски овај град траје док стоји систем небески. Изед написа ове стихове граду 1235 – 1818.»

Борба за ослобођење Кладова, коју је Милош повео, пошто је стабилизовао прилике у Србији 1824. године, трајала је читаву деценију. Устанак у Тимочкој крајини није донео ослобођење Кладову. Тек 1833. године долази до ослобођења Кладова, када су Кључ и Крајина, прикључени Милошевој Србији. Али то је било само ослобођење вароши Кладова, док је град Фетислам, који су Срби тада називали «Светислав», претендујући на њега, ослобођен је тек 26. априла 1867. године, када су сва утврђења у Србији предата у српске руке. Из једног описа оног времена, видимо да кладовски град захвата површину од пет хектара и има полигонални облик. Око њега се налази ров широк 20 – 30 метара. На граду су три капије. Кроз једну се излази на Дунав, а две се налазе према југоистоку и западу. На градским бедемима, према Дунаву, налазе се утврђене топовске куле. У средини Фетислама налази се мање утврђење Градац и добро очуване зграде бивших касарни и коњушница. Сачувана је и барутана, као и складиште муниције и оружја.

У првом и другом светском рату Кладово дели судбину осталих српских градова. Тај град је прва мета напада у оба ова рата. У другом светском рату, он је први ослобођени град Југославије од совјетске армије која код Кладова 6. септембра и 6. октобра 1944. године форсира Дунав и без икаквог губитка заузима Кључ.

До изградње Хидроенергетског система Ђердап, мала варошица Кладово иако привредни и административни центар Кључа, вековима је само вегетирала на вратима Ђердапа, примајући и отпремајући војску и лађаре који су животно везани за Ђердап.

Данас је Кладово савремени градић са око 10.000 становника, стециште туриста који су дошли да виде једну од највећих хидроелектрана света, највеличанственију клисуру Ђердап и многобројна археолошка праисторијска, античка и средњевековна налазишта.